"Većina današnjih domaćica je školovana, obrazovana, inteligentna, radoznala, efikasna, svestrana i traži svoje legitimno pravo da svesno donese odluku koja u velikom broju slučajeva zahteva mnogo više hrabrosti i požrtvovanja nego što se misli, a da pri tom ne dobije etiketu neradnice."

nemam nista protiv domacica, naprotiv, zaista mislim da je to za neke zene najbolje resenje i uvek se usprotivim kad razne feministkinje itd predstavljaju zivot domacice kao manje vredan.

ali, ako je tekst vec tako detaljno naveo probleme zaposlenih zena, malo je smesno da se domacice slikaju ovako divnim bojama. domacice nisu nikakve obrazovane niti zanimljive zene, vec su naprotiv, u proseku dosadne i sebi i drugim domacicama, a zene i muskarce sa karijerama i da ne pominjemo. i to je ok. ne moze svako biti zanimljiv, a sve nesto kosta, pa tako i udoban zivot domacice.

Mrzim kujnu,usisivac,zagorele serpe,neispeglan ves,retrivera na tepisima,piksle po kuci...Dosta mi je disonantnih korisnika mojih kuvarskih umeca koje bas briga kako cu da spojim prvi s 31. i sve ih nahranim.
U masinu bih strpala uvoznike "licenciranih" deterdzenata zbog kojih mi je ves siv.
Ne treba mi botox-ukocili mi se obrazi od uspesnog glumatanja da sam sve stigla,postigla i da nikada nisam umorna.
Domacica danas,juce ili sutra-varjaca je nezbezna.

Mislim da bi se pravna regulativa o poslu i zaposlenju trebala malo fleksibilnije regulisati, kako bi se ljudima a pre svega ženama omogućilo da mogu da rade 4 sata dnevno ili po drugom fleksibilnom konceptu, kao i da se dio poslova može obavljati i od kuće. Olakšati i učiniti fleksibilnim mogućnosti za obrazovanje za sve kategorije a ne samo za mlade. Za takve akcije potreban je snažan, vertikalni angažman države u svim sferama, a zatim i konsenzus i razumevanje društva. Ako se te stvari prepuste tržištu i tzv samoregulaciji, onda je propast neminovna.

Sećate se svi kako je pre bilo u komunizmu raditi od 7 do 3? Danas se radi od 8 do 5 a pauza često nije uračunata u radno vreme. Ako put od posla do kuće traje 1 sat, koja to osoba može posle toga i umora na poslu naći vremena za sebe, porodicu, druge? Taj koncept je loš i čitavu priču o 8 sati dnevno treba razmotriti i učiniti fleksibilnijom. Ko želi da radi 12 sati neka radi, a ko želi da radi 5-6 treba mu se i to omogućiti.

Mislim da je pitanje koliko se ova prica moze primeniti na Aziju, Afriku, mozda i Juznu Ameriku, pa zato u sledecem ostajem u okvirima, recimo Evrope i Amerike i nacina zivota svojstvenog tim podrucjima.
A tu se shvatanje uloge domacice sustinski promenilo bar 3 puta u poslednjih pola veka ili nesto vise. Od vremena ultimatuma "zeni je mesto u kuci", preko ultimativnosti karijere, pa do danasnjeg polaganog povratka u kucu, ali ovaj put sa sasvim drugacijim motivima, argumentacijom i vrednosnim odredjenjem, i bar za sada bez ultimatuma. Postoji mogucnost izbora izmedju 2 potpuno legitimne opcije, i sam izbor ne garantuje uspeh niti neuspeh.
Ono sto je zanimljivo je da se ovde krije jedan sasvim novi pogled na stvari, koji jednako moze biti zanimljiv i za musku stranu. Da se mozda zapitamo kako mi to uopste zivimo, koliko smo zadovoljni, sta nam je vaznije itd. Onda cemo se mozda vratiti jednoj starijoj logici, van potrosackog drustva i mentaliteta, olicenoj u sledecoj pricici: Antropolog je doneo metalnu sekiru pripadnicima plemena koje nije poznavalo upotrebu metala. Ta sekira je omogucila da se isti posao obavi za 10 puta manje vremena. I sad, umesto da povecaju proizvodnju 10 puta, oni su odlucili da urade bas istu kolicinu posla kao pre ali za 10 puta krace vreme. Jer slobodno vreme, druzenje, igra i slicne stvari su u njihovom sistemu vrednosti daleko iznad golog posedovanja stvari.